ŽIVOT SA DAUNOM

Pablo Pineda

 Kada mi je bilo šest-sedam godina profesor univerziteta Migel Garsija Melero pitao me je: "Znaš li da imaš Daunov sindrom?" Odgovorio sam potvrdno mada nisam imao pojma šta je to. On je to primetio i počeo je da mi objašnjava o čemu se radi. Kada je završio, uplašeno sam mu se obratio: "Profesore, da li sam ja malouman?" Rekao mi je da nisam. Onda sam ga pitao: "Hocu li moći da nastavim da učim?" Rekao je: "Naravno!"
Čim sam stigao kući, majci sam postavio pitanje: "Da li je istina da imam Daunov Sindrom?" Tu je bio i moj brat Pedro, student medicine, koji je počeo da mi objašnjava genetiku i tako sam ponešto shvatio. I postavio sam isto pitanje: "Mogu li da nastavim da učim?" I mama i brat odgovorili su istovremeno: "Razume se, zašto da ne?" I bilo mi je lakše.
Nemam ja nikakav "poseban" Daunov sindrom. Ili ga imaš ili ga nemaš, nije moguće imati ga manje ili više. Ali, svi mi koji ga imamo, baš kao i oni koji ga nemaju, različite smo ličnosti, pa se, valjda, ne ponašamo isto. Nismo sazdani po istom kalupu. Mislim da medicinska literatura nije prema nama pravedna, opisuje nas kao jednu osobu i to mnogo crnje nego što stvarno jesmo.
Kada sam počeo da citam sve o Daunovom sindromu napisano, pomislio sam da ja nisam takav, da sam, sigurno, poseban slučaj i da su drugi onakvi kako piše u knjigama. Naravno da nisam bio u pravu. Kao što rekoh, ili ga imaš ili ga nemaš!
I bio sam besan što se mentalne sposbnosti osoba sa Dunovim sindromom uvek prikazuju kao gore nego fizičke. Objašnjavaju kako smo retardirani, finije s "posebnim potrebama" i, što je najgore, da tome nema leka. Genetika je tako htela. Zašto? Ne zna se!
U medicinskim udžbenicima i studijama mešaju mentalno stanje s ludilom kao i nekada davno kada se zaista nije pravila razlika izmedju čoveka retardiranog i ludog.
Etiketa "mentalno" uvek se povezuje s maloumnošću. I danas.
Pošao sam u gimnaziju, niko u školi nije očekivao dečaka s Daunovim sindromom i svet me je gledao pogledom: " Šta ovaj traži tu?" I učinili su nešto surovo i nezakonito: pokuašli su da nagovore profesore da izglasaju da nisam za gimnaziju, da me treba smestiti gde idu deca sa Daunovim i ko zna kakvim još sindromima. To, srećom, nije uspelo.
Svoje školske drugove, još smo bili deca, osvajao sam planski i polako. Znao sam da moram, da bi me prihvatili, da se uključim u njihove priče, da se ničim ne izdvajam. Na kraju smo postali drugovi. Na časovima sam bio aktivan, postavljao sam pitanja. Kod kuce sam učio što sam više mogao. Tako sam stekao poveranje profesora da je s mojim mozgom sve u redu.
Nekako u to vreme privukao sam pažnju jer je bilo nezamislivo da neko sa Daunovim sindromom pohadja gimnaziju i to uspešno. Od tada se sve pogoršalo. Kada smo imali 16 godina, školski drugovi počeli su da me gledaju s visine i prestali su da mi se obraćaju. Valjda su postali svesniji naše fizičke razlike.
Život mi se pretvorio u pakao. Postao sam malodušan, na granici da odustanem i ispišem se iz gimnazije. Nisam znao kako da tu svoju odluku saopštim roditeljima i zato sam ćutao. Nisam hteo da zbog mene pate više nego što je potrebno. Bili su to veoma teški dani. Osoba koja mi se tada najviše našla pri ruci bila je školski psiholog.
Profesori su, kao na početku, postali prema meni sumnjičavi, davali su mi niže ocene nego što sam zasluživao. Govorili su da neću naučiti, da ne znaju kako da mi objasne ono što mi nikada neće biti jasno. Na kraju trećeg razreda gimnazije sve se, ponovo, vratilo na staro.
Mojoj majci, ona o tome priča i danas, najteže je bilo kada sam ja, još davno, pitao da li će moje lice uvek ostati ovako ili će se promeniti, pa da bude kao kod mojih drugova. Rekla mi je istinu, roditelji me nikad nisu lagali, da ću uvek biti ovakav. I to sam odmah prihvatio. Bio sam mali.
Kasnije sam shvatio da sve osobe s Daunovim sindromom imaju uzane oči, kao Mongoli, blažen izraz lica, nizak rast i punačko telo. Veoma smo prepoznatljivi! Jednom me je jedna gospodja, baš na nekom predavanju o Daunovom sindromu, pitala imam li nameru da se podvrgnem estetsko-hirurškoj operaciji koja bi promenila crte lica.
Tada sam imao samo 14 godima, ali sam već dovoljno znao i odgovorio sam joj nimalo učtivo: "Zar vam se moje lice ne dopada? Za mene je ono čast!" Naravno da mi nikada nije bio čast, ali tako sam joj u ljutini rekao. Jedna od nevolja osoba s Daunovim sindromom jeste što je društvo naviklo da ih smatra večitom decom.
Možda neki od nas i nesvesno biraju da nikada ne odrastu kako ne bi morali da se suoče sa svetom koji doživljavaju, s punim pravom, kao neprijateljski. Neke na to upućuju samo roditelji. To mi je razumljivo, ali nije moj slučaj. Veoma rano počeo sam da se grozim sažaljenja. Izlazio sam u svet da bih dokazao ko sam i za šta sam sposoban.
Kada smo sa skolom pošli na put u Italiju, imao sam 15 godina, policija na aerodromu u Madridu učinila mi je veliku nepravdu. Odjednom su pronašli da petnaestogodišnjak sa Daunovim sindromom ne sme da napusti zemlju bez izričitog roditeljskog odobrenja. Kao da su me profesori kidnapovali i silom poveli sa sobom!
Moj profesor je objasnio da te iste večeri treba u Italiji da održim predavanje, ali mu nisu poverovali i počeli su da se smeju ko ludi: Predavanje? U petnaestoj godini, pa još sa Daunovim sindromom? Koješta! Profesor je morao da telefonira mojim roditeljima i tek tada su me pustili. Bila je to jedna od prilika kada čovek postaje svestan koliko su predrasude duboko ukorenjene.
Moji roditelji mnogo su doprineli ovome što sam uspeo da uradim sa svojim životom. Uvek su se prema meni ponasali u skladu s mojim godinama, a ne sa izgledom i Daunovim sindromom. Kod njih ni u čemu nisam imao popusta. Smatrali su da treba da ostanem samostalan i samodovoljan i tako su me vaspitali.
U početku, kada sam kao dosta mali nekud išao autobusom, roditelji su se, saznao sam kasnije, mnogo plašili, ali su strah zadržavali za sebe i pratili me izdaleka, nikada ih nisam primetio. Onda su i s tim prestali. Bili su hrabri i, za moje dobro, nikada nisu popustili. Za njih sam, čini mi se, bio sasvim obično dete i samo su se bojali kako će drugi da me prihvate.
Ja i žene? Oduvek sam gledao devojčice i uvek sam zaljubljen. Imao sam mnogo platonskih ljubavi. Čim vidim lepu devojku, zaljubim se. Voleo sam devojčice još u gimnaziji. Postojala je jedna zaista lepa. Jedne večeri njen dečko mi je, u šali ili ne, rekao: " Znači, dopada ti se ova mala?"
Bilo mi je užasno i u suzama sam se okrenuo i pošao kući. Devojčica je pošla za mnom govoreci: "Pablo, mi smo drugovi, treba to i da ostanemo!"
To je bilo nešto najgore što je mogla da mi kaže. Samo, ona to nije znala. Ja sam bio svestan toga da će mi Daunov sindrom obeležiti život, da devojke nikada neće moći da se zaljube u mene. Uprkos tome, bunim se na tu pomisao. Moja devojka će, znam, morati da bude sasvim posebna!
Mogao sam uveliko da živim sam, ali na studijama nisam zaradjivao, a skupoća je velika, pa sam ostao kod roditelja. Pročitao sam jedan univerzitetski izveštaj u kome piše da velika većina studenata stanuje kod roditelja zbog troškova života. U tome nisam izuzetak.
Osećam se kao i svi drugi studenti, bar još malo dok ne odbranim diplomski rad. Već sam počeo da radim, i to u društvenoj službi opštine Malage. Posvećen sam osobama sa invaliditetom. Deca s posebnim potrebama i njihovi roditelji dolaze kod mene na razgovor, da ih uputim šta da rade. Eto, pomažem drugima, takav sam fakultet izabrao.

Pablo Pineda